набујалој земљи фрушкогорској,
млечној магли панонској,
тишини манастира ковиљског
и најбеднијем од нас што је.
Молим се.
Опроштај тражим за речи изречене у страху,
за речи разбољене,
бесмртном љубављу изговорене...
Не праштај, Јединосушни,
што ум обремени мој
тугом најстаријом.
Или, ако ми баш опростиш, Зеленооки мој,
нека ми не опросте људи, сироти као ја.
Као љубав на љубав, туга се на тугу наслања.
Гле, и Антигона жали брата:
„За љубав, не за мржњу ја сам рођена.“
Па, откуд толико бекство од боли и руку Пилата,
тело што пресеца као Соломонов мач?
Нека не жале ону која је Евиним сузама,
као Марија љубила ноге уморне,
мајку сироту чистом душом бранила,
а неверна била.
Не тужи за мном, појац нека поје
ехом небеске песме.
У мени су Марија, Марија и Ева.
Свака туга чува Земљу у њеној оси
да је радост не узнесе ка звездама.
Земља је океан, све тече у длановима додира.
Ако кап воде дунавске захватим,
где ће певати плаве птице мојих немира?
Где су црвене трешње завичајне,
у којим висинама песма тражи речи свемира,
у чијој крви, где у свету да их тражим?
Ноћи, сувише мрачна за почетак,
теби предајем моје слепе недоумице,
нека из њих никне и најмањи смисао,
макар да чело на час одмори
тешко римовану мисао.
