као печат на мишицу своју.
Јер љубав је јака као смрт...“
Запис са белине о љубави:
кад уминуло време све процеди,
остаје љубав и остаје смрт.
Како Јовова књига печата:
„Као вода протеклих сећаш се“.
Осећа „јидиш-писац“ Осип Мандељштајн,
долазе чудна времена.
Туга се, ено, занела, згуснула
као на фламанским портретима,
и светост што пада на лице и руке
непознате жене,
у времену суровости и нежности.
Љубави се дивимо цара Соломона
и Суламите, ћерке фараонове
која кроз верски обред доби
тајанствени смисао.
И Осип Мандељштајн, песник изгнаник-пророк
у личном „откровењу“ самерава љубав,
она побеђује смрт вером и надом.
Јер начело сродности обећава,
људима који се воле,
јединство у вечности.
Песници су пророци,
кључеве тајне у рукама држе,
као песник Соломон.
У препеву „Песме над песмама“
Осип је одлио и део своје крви.
Љубав је јака као смрт,
Добровољно, ево, на распеће идем.
Људи без лица већ су ту,
канибалска моја звездо,
љубави махнита,
Соломоновом печату наликујеш,
шестокрака звездо.
Попут воде преливају се смислови
не дају се захватити
и опет нас боле далеке љубави
које никад не престају.
Занавек, у следу векова
љубавници ће бити заједно
по начелу сродности, у химни љубави,
у јединству бића која су се волела,
чији се молекули траже и налазе бљештави.
