Мора Јонског жалима, увалом Невесте од Епира,
од слова до слова лутам,
међ зрелим маслинама и орхидејама блудним.
За модрину,
пупчаним немиром везана.
Попут крила галеба танка.
Ка рубу света за сунцем идући
блистава, у очима пропламсаје носим
расипају се над бродовљем у луци.
У мени жеља успламти занесено .
Озарењем преплави.
Лепотом затруднеле светлости просинем,
додирујем просторе зрачне.
Време све неумитније сипи,
у колу смрти шака сам праха.
Слутња надолазећег зла,
каснојесења вечер у Риму,
зеленооки глас Црњанског:
„Ниједна виолина у Кремони
не звучи лепше, него детињи плач.“
Док крилате рибе љубе моја стопала
у мору тирског пурпура,
однекуд фадоТерезе Салгејеро,
Мадредеус – О Пастор:
„На пучини још гори
Барка маште
Мој сан се завршава касно
Буђењем које нисам желела…“
Пређом тананом слова везујем.
Животом прозебла шапућем.
Љубав.
