slike pesnika

Матија Бећковић – ЂЕ РЕЧЕ ЈАПАН



Ђе рече Јапан…
Ја не трпим кад други прича
Замарам се кад ћутим
Поштеније је да ти то кажем
Него да причаш
А да те не слушам
Да те гледам у очи
Као да те слушам
А да те не чујем
Него пуним уста
И смишљам шта ћу рећи
Чим испрегнеш језик
И потуриш причу.

Барем мени не треба зборити
Како то не ваља
И како би било паметније
Понекад и другога чути
Колико би било боље
Да сам друкчији
Било би боље за другога
Али за мене не би
Свак’ мисли шта је за њега боље
Једино би' могао слушати
Кад би' могао некако
Сам испред себе стати
И сам себи причати испочетка.

Не свиђам се ја ни себи
Мени је то најмање мило
То и мене збуњује
Нико то не мрзи колико ја
Мени то најтеже пада
Ту сам ја највише оштећен
Али зар да чекам док оштете причу
Да је ни Бог не може поправити.

И кад нешто питам
Одговор ме не занима
Чиним се чуо а не чујем
Знам шта бих чуо
Не тиче ме се шта ко мисли
Него шта ја мислим
Не знам шта ја мислим
То једино не знам
А шта мисле и знају други
Знам колико и они.

Да ти нешто кажем
Пре него почнем говорити
Радо бих те слушао
Нема збора
Само кад би' морао
Да имам кад
И да сам без језика
И да ми није познато
Пре него што почнеш
И шта би' рекао и како би' завршио
Али и кад ћутим ја говорим у себи
А оно што кажем гласно
Само је крњатак од тога
Зато ми је лакше да кулучим и крампам
Него да слушам
Пуна језика и препуњених образа.

Ћути барем ти
Златоуст си кад ћутиш
Фин си док не проговориш
Греота је да говориш
Кад ти ћутање није терет
Друго сам ја
Ја говорим од невоље
Да ме језик не удави
Не дам да ми кидишу на језик
И да ме разјезиче
А нећу ни ја дуго
Па причај кад одем.

По годину сам себе наговаро
Да некога саслушам
Баш да видим шта ће рећи
Али чини ми се није ни зинуо
Палац ме престигне
И почне мигати по чарапи
И не могу му ништа
Ја хоћу а палац неће
Гледам га а борим се са палцем
Сав сам под узбуном
Смешкам се али не ономе што прича
Него нечем другом
Бојим се видеће с ким се борим
А знам Бог ме гледа
И мислим палац је паметнији
Нећеш га слушати ако си чоек.

И кад слушам
Трудим се да не слушам
И кад се с неким сагласим
Љутим се на себе
И што сам слушао
И што сам се сагласио

Душа ми је да кажем наопако
Стидим се да говорим правилно
И нећу да ме поправљају
Знам да се тако не каже
То није оно што хоћу да кажем.

Причају а ништа не говоре
Чим једну изговоре морају за њом
А не знају која им је следећа
Ни куд им која иде
Отме им се језик па чекетају
Једно почну а друго не заврше
Све тетиљанције и побркотине
Заглаве се ко вода у грлићу
Кркљају као преврнута боца.

Нико никога не слуша
То су приче
Не чују себе а не другога
Него људи лажу
За неке лажи је штета што су лажи
Али ја да лажем нећу
Тобож слушају плетипричу
А да их питаш шта је ко рекао
Ни један не би знао
Свак би причао своју причу
Ово свак зна само ја признајем
Нико ме не нагони него ја хоћу.

Нико са мном не може
Неће то нико да трпи
Сви су ме оставили
Не волим никога
А најмање себе
Уско ми је под небом
А камоли у прсима
Немам никога сем себе
А себе сам најжељенији
Не уме нико да ме чује
А једва себе слушам
Сам сам себи досадио
Један се био нашао
Као ево ти
И издржао што не би нико
И купио ме с тим
Али и оне је ту скоро завапијао
Не могу више
И искочио преко врата
Преко којих ћеш искочити и ти.

Нико ми не долази
Нити ја коме идем
По једнога уватим
Као ово тебе
И причам му док не утече
А онда причам сам са собом
Побијем тојагу преда се
Па се на њу издирем
Речима се замајавам
На језик се дочекујем
Да се жив чујем
До ћутне минуте
А све причам не бих ли се сетио
Онога што сам заборавио.

Ако ћемо поштено
Ни с ким и не причам
Сем са самим собом
Кад имам у себе поверења
Не могу без никога
Ништа ни рећи ни знати
Мало ко може без икога
Ни дрво без дрвета
Ни чоек без чоека
Али понеко може
Као бор осамник
Е то дрво је јунак
Е чоек је чоек
Ако може сам.

Нешто би' те питао
Да ми право кажеш
Али ти ћеш рећи
Хоћу ако знаднем
И ако је за казивање
Као да бих те ја питао
И што није за казивање
Па што да те питам
Кад знам шта би рекао.

А ти знаш да ја знам
Шта ти знаш и шта не знаш
И шта је за казивање а шта није
И да хоћеш да причаш причао би
Не би чекао да ја питам
Зато ћу ја сва сам испричати
А ти слушај и немој ме прекидати
Само лади уста и климај главом
Је ли све онако како сам рекао
Јесам ли шта изоставио и оштетио
Па ако јесам причаћу изновице.

Све хоћу да ти кажем
А увек заборавим
Узгред буди речено
Не кажем ја теби ништа
Него гледам у тебе
Не у тебе него у твом правцу
Па се чини да теби причам
А ја не причам никоме
Него причам своју причу
А где год гледам
Видим оно о чему мислим.




Можда вас и ово занима

Претходно Следеће

Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија – песника из целог света

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза – кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта