Реци том кајању да се умери,
кајању свакако добром, али опасно пристрасном.
Немој се прошлошћу оптерећивати и мучити толико.
Немој придавати толику важност себи.
Зло које си учинио било је мање
него што претпостављаш; далеко мање.
Врлина која ти је донела кајање сада
и онда је била прикривена у теби.
Види како један доживљај, који ти се ненадно
враћа у сећање, објашњава
узрок твог чина који ти је изгледао
недостојан, али сада бива оправдан.
Немој се у своје памћење апсолутно поуздати:
много си заборавио – разне ситнице –
које су те довољно оправдавале.
И немој да мислиш да си онога коме је неправда нанесена
познавао тако добро. Вероватно је имао дарове, за које ниси знао;
ни огреботине можда нису оно
што ти мислиш (не познајући његов живот)
да су биле страшне ране које су му нанео ти.
Немој се поуздати у своје слабо памћење.
Умери кајање које је увек
до измишљотине пристрасно према теби.
