Најтиши брег je звучан од тишине,
И небо звучи својом бојом плавом.
Трава зеленим шумом у висине,
A и бело дрво са ветром над главом.
Звук je и светлост овог густог лета,
Цилик и клепет из детињства звонца.
Раст шибља у зору, и вода без крета,
Меденица ноћи кад гуди и бронца.
Звук су све слике предела и ствари,
И звук су речи бачене у таму.
Над покретном земљом звезду звучну, саму,
Носи кроз космос снажни талас твари.
A над њ им амисб (говор судњем часу)
И сама звук je — што се светом расу...
1971.
