То исто лице гледа ме са друге стране
Из свога непомичног кристалног простора
Где нема брига и где се сунце тако савршено
Претвара у геометрију.
Ухваћен у тој непомичности ја покривам
Слику руком, али она остаје далеко
Испод месеца, заустављена
У своме кружењу.
Треба прво препознати себе, па онда заволети
Тај лик који траје колико и отворене очи
У којима читам само ужас
Што припадају обема странама.
