Изгубљен у топлом полумраку, опуштених чула
Ја слушам тај глас који се полако претвара у своју прошлост,
У лица која је видео, и која сад трепере, сасвим
Неправедно препуштена вољи његових речи.
Јер исте ствари никада неће припадати нашим истим
Речима, и ја узалуд покушавам да додам
Две преостале димензије његовом гласу: време његово
Само је празна страна коју надохват испуњавам.
Сасвим очајан, ја покушавам да све то
Распоредим некако, то огромно празно време
Које се речи сада труде да изделе, док седимо
Изгубљени и трудимо се да будемо заједно.
