Дошло је опет време да листам његову књигу:
Већ нагле кише спирају моја зимска осећања
Као песак који су ветрови нанели на кровове,
А када ходамо травом, ногавице нам отежају од воде.
Да ли је то нека стара грозница коју је фебруар
Заборавио у мојим костима ? Или лепет једара
Из неког давног сна ? Хајдемо. Капље са лишћа,
И љубавници се смеју у напуштеним вењацима.
Кораци пролазе. Море удара у брегове.
У глуво доба, море се тражи каменом,
Мудрије после кише. Таласи наилазе
На обалу. Жене се преврћу у постељама.
Ветар са острва. Киша пада на пучини.
Мрак је. У луци, ужад се тару о палубе.
Посећују ли те острва још увек у твојим сновима?
Прозор је отворен, и лето улази у собу
Кроз танку завесу успомена, успомена.
