Ноћас, Месече, наслони своје чело на моје,
твоја нагост нек баца сенку на моје биће.
Ноћас неће бити довољно
камелија, каћуна, ни кантариона,
смрвљени цвет је црвен као крв усирена
и његов мирис одлепршао је као лептирица.
Запела сам у мраку са ивицом стола
право у ребра, занета, сањива,
у облеску викторијанске спаваћице
без придршке пружене руке
угледах тебе! А где... Но на врху неба!
Планетарна констелација ми ноћас не одговара,
какофонична јата црних птица крстаре.
Од тебе ћу, Месече, красти светлост ума
у леденој космичкој башти,
иако су синапсе баш као корење понегде
изгубиле пута...
Част мијелинским седефастим овојницама
које се још држе живота: Част им!
Јер, ноћас је сабласно у самоћи.
Погледом надесно је море у тамном оделу,
лево је бор, горостас, прохтева се висини
а мени пружа само неколико речи:
Мрачни црни прсти плешу у тмини.
