Све на тој фотографији говори о правом, правцатом
митридатском мушкарцу.
Високи идеали, беспрекорна спољашност, манири,
оштри погледи и покрети.
Моћан мушкарац са мачком у крилу.
Потпуно се уклапа са следећом која наилази,
испред Крислеровог двора.
Па ипак... Не, није то он... Ни сличан.
Можда је то само његов видљив наум,
рефлексија којом те заокупља. Мисија.
Можда му недостаје катедра?
Нежни сако Пренс де Гал?
Можда само једна оловка у руци?
У позадини слушаоци?
Или кад би уместо марамице за ревером
имао један цвет? Не, није он толико отворен.
Али, кад би држао у рукама књигу своју?
Или задубљен у своје списе, за столом?
Да, код куће. Загледан у беспрекорне редове.
Ноншалантно одевен. Перфектно обријан.
Са наочарима на врху главе? Не, носа.
Замишљен? Оптерећен? Забринут? Не!
Двоуми се? Премишља? Не!
Зашто главу уздиже и да ли шта осећа и чује?
Одаје смиреност и ауторитет. Пише. Свако писмо
нешто носи
и на глави власи броји. Клинови реченица, из којих
нема прибежишта.
У отиску мастила велики је број летача, спремних
да се обруше код сваког зареза.
Не даје се треми, очају!
Кад заврши посао, дохватиће свој фотоапарат
и направити пар снимака предивног пејзажа.
Његов ракурс. Објективност.
Усклик радости несташног дечака.
Пожелеће пољубац. Нежни додир.
Савиће се лагано у луку,
као мост око блиског му тела.
Дрхтаће, набијен успоменама.
Час између светлости и мрака.
Сат откуцава... Направиће неку пошалицу... Терет
прикрива.
Шта недостаје тако мирном,
узвишеном човеку на тој слици?
Облак људи под њим трчи. Из облака,
једна суза у трагу на његовим рукама...
Жељени час када се Земља од нас ограђује.
