Њихала сам се
осликана као алга
на морском дну
и желела да опстанем
ношена струјом.
Живописно обојена!
Одојче нежно,
дрхтаво девојче,
овдашња жена.
Могуће је,
да сам остала
само кост и кожа,
као оклоп, као рам.
И да ничег више нема
што сише из песка живот
и васељенску љубав…
Могуће је да сам део
неисписане књиге,
већ само њених
егзотичних корица.
Како бих ја могла
тако учвршћена на дну
поднети морски вал
који прати звездани сјај
или,
исписати својим мирисом
редове беле
кад ме у њима
нико не препознаје…
Ноћас,
у једва приметном
гају Месеца,
мора да сам најсавршенији облик
на коме се он огледа...
И можда једном,
кад прошетам небом
загледана у њега,
нађе времена за ме
и мирисне редове
беле... Лизањем да почисти.
