кућа од црепова
или ми из ока израста?
Тек стигла сам са пута
са ранцем пуним камења,
да пред њиховим очима
ломим их кô лешнике...
Умила сам лице у реци:
обрисала руке о лишће заборава,
ципеле саткала од росне траве.
Над бунарску се воду надвила
да утолим жеђ.
Дајте ми три мала пољупца
прашњавој и гладној,
и трећег дана ми пружите
да преспавам у наручју својих стихова,
јер – у магли се бојим да главу не изгубим
док лечим себе
и да л’ ћу икада полечити многе...