кад затрепери моја снага,
десетак редова написах
док зидови зуре избројани,
и ја окренута зидовима
чамим са длановима
високо ка небу.
Човек познат улази у собу,
изабран по сату и сакоу,
високом челу... Опет десетак
редова о њему, и то је све.
Плафон је заиста био ту и раније
и опет је кроз њега небо
читало моје дланове
и опет ништа нашло није.
Снага стеже и леже се громада
у врату, грудима... Леђа се распукла
од креча. Кô кривац пред стрељање
хтела бих се ухватити за своју врбу,
за љуљашку... Ал’ под, за ноге срастао.
У дупљама очију осећам врелину ватре,
као да је намерно разгоревам
да не згасне. Пуштам лагано,
да би капало на стопала, на под.
