И помогох му прећи.
Носио је нешто у врећи.
Сад знам...О нарамку душу.
Филозоф се представљаше.
Наклон понизак...прострт.
Псећа чељуст, осмејак ведар.
Сад знам...рђа, плех.
Целов му без звука,
ко да сања мртвој сан.
Очи му коров достижу,
као орао се обазире
и зуби шкргућу филозофске тајне.
Не бој се земљаче!
Удворички, тише. Најпрезреније даровање.
Смрт ми с леве руке, прсти добују,
почаст раскида уручују.
Ти мени с десне, Десна као мртва.
