рашчешљане кичме,
будим се у грчу
твог стомачног бола
и док лежим поред тебе гола,
шапућем: То нисам ја...
После страсти, прокапати.
И бутина ми глатка као риба,
тражи ослон на леђима твојим.
Као одрон, таваница
у очима таласа
обојена у плаво,
кô небо да ми неко дао,
И мисао свака у њу удара.
мени се враћа равно у чело
кô седам пила кости да разбија.
Дрхти мисао кô врабац у врећи,
дрхти цело тело док се
слила гомила твојих погледа
уздуж, горе и попреко.
Опекло ме око,
опекло порекло љубави,
да л’ из душе или зноја?
Роји се безброј пчела
усковитланих између
усана које бриде
у пољубац између бедара.
Роји се безброј речи,
обећања, давања...
Крадомицом звече зуби
и језик их меље.
Дижу се два сунца пламтећа,
два бездана, два опала.
Ужасна су.... Два смртна ока
што висе у зору...
Ја знам да лепота земна
није више од гипса таваница
пробијена
– но свећа,
но звезда,
но бршљан,
што пробија у собу.
