Тај огромни месец лимунове боје
Што ко авет лута над горама нашим,
Сипајући мирно хладне зраке своје,
Зашто га се клоним и што га се плашим?
Као сан исконски прохујале среће
Утиснуте давно у људској памети,
Он се свако вече кроз просторе креће,
Вечна опомена оног што се свети!
Хладни мртви свете, далеко од мене!
Прошли су ме снови, не буди их више.
Одвраћам од тебе мирне моје зене
Што под месечином некад сузе лише:
Увек имаш млада срца и све младе
Парове што живот тек снивају сада,
И безбројне куле од карата граде
И вечито дижу што вечито пада.
Остави се мене. Ја прошлости хоћу,
Хоћу да спокојство сиђе на све стране.
У прошлости тражим чаробну мирноћу
Да, ведар, завршим мог живота дане...
Хладни мртви свете, далеко од мене!
Ја не тражим ништа и не желим ништа,
И ко мирни стражар, без рока и смене,
Ја брижљиво чувам стара пепелишта.
Но ако и прошлост изневери мене,
Буде ли и она варка пуна рана, –
Заклопићу очи своје намучене
С ужасом што икад видех светлост дана...
(Песма је објављена после песникове смрти)
