Вучје зубе трампих за лептирска крила
да бих ружи свијета добар дотрептао.
Али душа руже јекну: јао – јао
под сном мојих свила и злочином рила.
За рило тад кртице трампих трепет свила
да изријем земљу цвијету што би сјао.
Али худом црву чиних само жао
и само нож постах у слободу жила.
Остах тако међаш међе што главиња,
ни мрак ни кријесница што даном протиња,
жица неког грла – ни славуј ни ћук.
Кукавицо моја, кукај нешто друго,
другом руком свијет насликај ми, дуго,
стијено, прими ме у свој тајни хук.
