И врба. Кроз распрс пупова лишћем искипи јој набрекла туба.
Тако и свога панцира тјескобу, од утробе пупа гушћу,
у чахури, малочас нежива, сад мала разапиње буба.
То сад је мумију древни оживио маг сунца и киселинâ.
Очи, двије жеђи, промоли прве. Нов грч, па с глухим шкргутом муке
раменима надме први прстен стеге – и страшна је мина.
Он прсне. И срећна, тад првим пипцима дохвати сунчеве руке.
Још, па још – и своја. Ал узетог прха: цима из балзама крила.
Још прозирна до срца. Ничу по њој звијезде и облачи је свила.
У сласти ускрсења и у чуду свијета још не зна куд би, шта би.
Тад, једва, разлепези крила, ко да је видјела буђење локвања.
Окуша прх па, пуна вјечности, прхне у срећни свијет незнања,
пахуљица радости, свему у сусрет, маслачку, јесени, жаби.