пао по женском телу медном
умирао би радо.
Шарени просјаци под твојом ногом
рикали би узалуд за Богом.
Осмех би ти разочаран и благ
падао са крста, као голуб
бео и драг.
А да небо загрми
и распе камење са путева стрми
у девети час.
Очи твоје не би дизо криком.
Заогрнут модрим олујним видиком
умирао би мирно после сласти.
Мутним би оком гледао по небу,
како тама и ужас расту.
А из жила плавих, набреклих од хода
капала би крв и вода,
на клечећи женски стас.
