I
Хајдемо! На ноге! Избиј. Слушај!
Слушај! Пробуди се, скрши своје ланце, буди.
Изиђи из тмина, из лимбова, из бескрајних предела,
о, удаљени у непомичности потпуној,
отргни се од мира, од ноћи, изрони,
покрени своје лактове, руке, прсте, истргни се, зевни!
На ноге! На ноге! Очвршћај, нек твоја снага се јави!
Стисни зубе,
уобличи се у статуу и у висину, буди спреман! С ногом на тлу.
Овенчај се. Успостави поглед. Осети целим телом
да си инструмент овога дана који почиње и дела које те захтева.
Ја, која те зовем. Ја, која не могу ништа без тебе.
Ја, Идеја,
која с тобом могу све,
бејах распршена, блиска и далека (као кап вина у бачви воде)
у твојој суштини.
Прискочи у помоћ! Постани плот и скелет,
буди мој облик, моје очи, мој језик, моја колена.
Буди да будем. Буди да будеш!
Послушај, нека ја будем заповест коју изричеш.
Мој глас је твој и ти назиреш
моју вољу. Али ти желиш... мене! Идеју!
II
Прво ме није било. Затим сам се родила у твојим мислима,
била сам само једна међу њима. Урођена, нејасна.
Али ти ниси више само ти, ти си твој живот, твоја крв,
твоји страхови, твоје време, твој глас
тек роб повољне прилике, моја могућност!
Ја сам једина идеја прилагођена твом бићу, а ти
човек који ми одговара.
Ти си моја могућност, ја твоја једина и бесмртна пропаст.
Ја сам дошла као случај у узбурканости твоје главе.
Али ти, други случајеви и друго лице ствари
као да су те створили за мене.
На пут! У лов! Трчи за оним што те оживљује!
Помислићеш да сам ја ти, вероваћеш да смо једно
и пашћеш тек кад наиђеш на скривену препреку...
Твоје ће очи видети оно што ја желим да видим.
Твоја обична оштроумност и сама ће се зачудити;
пронаћи ћеш такве путеве да ћеш сам себи безуман изгледати.
рећи ћеш оно што те изненађује. Пронаћи ћеш се, пошто си
остварио своје немогућено.
Нећеш схватити своју властиту видовитост.
Тражићеш опроштај због своје мудрости и моћи
бићеш постиђен због таквих добитака.
Скрушено ћеш изговарати чудеса!...
III
О! Ипак, какво чудо представља за мене
то слабашно тело, та јадна особа,
то колебљиво здравље,
ти живци увек љути на себе, управо то ми је требало!
Какво чудо које ме оживи! О околности, Човече,
Једина могућности!
Толико других људи није ме поседовало.
Пронашла сам у твојој структури и твојој суштини
тренутак, биће, тренутак бића и биће тренутка!
Истоветност твојих успомена, дана који је сјао,
природа твог сна, твоје доколице, твојих манија,
пронашла сам
у твојим слабостима своју храну,
у твојим заблудама своју могућност,
у твојим гађењима једну прилику...
Сада, узајамно припадамо. Спајамо се,
волимо се!
Ти си мој Луд-због-мене: твоја идеја.
