Набрекло дрвље младошћу и силом.
У сваком стаблу ја чујем гдје бије
По једно срце дубокијем билом –
И ћутим како пуни извор лије
Новог живота из сваког удара,
Што корјен тресе, буди га и грије.
Све цвјета, дише. Вијенце бехара
Повија вјетар и пахуље носи,
И свуда трепти прва, млада јара.
Блистају стране у сунцу и роси,
Избија лоза, соче здрави трси,
И лептир кружи по пољу и коси.
Мотика туче, и у голе прси
Сухог тежака душа неба вије,
И зној му купи... Одјекују врси –
Прољеће пјева. Но док господ бдије
И на свом топлом срцу земљу стиска,
Ја видим како један црв се вије –
Гмиже и пузи и полако гриска,
Овдје по долу и ту по врхунцу,
Травке и цвијет и корјења ниска –
Стабла и гране, заметак у трунцу
Сваку; и гвожђе, земљу и кâм голи...
И видим гдје се гладан пење сунцу,
И црвоточина златна пада доли.
1911.
