звијезде дуж млијечног друма.
И мртви од вина ума
сахрањиват се у рођења.
То никада неће бити.
Бићемо што смо и били.
Једни од других сити.
Цвијет па опет гњили.
Мени је име Свеједно,
мој друм је бијели анал
у звијежђе недогледно:
Ви срећни, на коње чулâ!
Ви очајни, с пустих кула
у црни ми скачите канал!
