Синоћ кад се вратих из џеннетских нара
прођох покрај своје бронзе сред Мостара.
У рају се шеће бескрајем јасмина
с ибриком у руци хиљаду Емина,
и свака ми селам прима испод грана
као да је дошла код свога султана,
али ја се вратих гдје се нико неће
у сокаке старе и авлијско цвијеће,
воденици старој што и мртва меље
из крвавог класја пшенице све бјеље,
распетоме богу гдје тежаци клече,
оцу на још једно претпразничко вече,
под мостарско плаво од небеса кубе,
својој црној бронзи гдје се двоје љубе.
