пршћу у жеђ свих рана зелени тамјан тишине.
Раширило паун-вече реп раја, око до ока.
Цврчак је дозвао женку, ћути из њене дубине.
Мук зелен за чело ми зашо: црни роб кртичњакâ,
кртица-мисо се пустила у блажен зелен потоп.
Матици срца се вратиле пчеле са пропланака,
гроздне. Близанац сам трави: мук тајца нам је крвоток.
Ил се то крутим у камен? Ил, пањ већ, трулим у прлад?
Змијоглав бршљан муклине стеже већ гнијездо ми грла.
(И гнијездо је наврх кедра задављено без вриска.)
Шишарка растисла љуске: узалуд чека пелуд.
Пун чешер – блудна му прашка залуд пах вјетра и пчелу.
Бјегунца у мир, сад гледа из траве ме кошуља змијска.