Потиљци, брда памћења, погнути нам у тугу.
Слијепац са слијепцем идемо свак у свом видокругу.
Рука се клати крај руке – још само да стану и клатна.
Све сада стоји доткано у мртвом узлу уста.
Из бора нам се гледају змије немилосрђа.
Кубета очију изјеле небеска чађ и рђа.
У грлу нам стоји још кост страшнога неизуста.
Вјетар под ногом преврне жути лист сановника:
и, ја сам сунца ноздрва – ти крин ми пун ко никад.
Ја сијам ти, свод од дуга – ти златно кубе си ока.
Ти с булком свијеће чекаш ме, ја хрлим, коњик мрака.
Све нам је опет виноград, узлет нам лоза свака.
Пуним те, грозд свој бездани, сунцем из жила чока.
