То су топле кћерке влажних завјетрина.
Скривене и њежне, за сунцем се жуте.
Без мириса, на дну жутих крви слуте
скора ишчезнућа с доласком врелина.
Као да су мртве. Али оне ћуте
у срцима жутим страст млаких топлина.
У њедрима врије сок, сруји свјежина,
ал примуле меке и титраве шуте.
У сивој екстази посљедњих булбула,
у часкама бијелим процвалих поноћи,
заплакаше очи скривених примула:
у званутне свиле лат се по лат руни,
оне осјетише да ће скоро проћи
и да ће их некуд одвест врели јуни.
II
Осјетише драгост меких миловања,
али кћерке жуте напуштене цвату.
Жељеле би грлит прсте бијелих ткања,
страст нечијих длана ћутјећи на цвату.
Налише се очи жутине и сјања.
Свака скрива душу титрањима сткату
и у завјетарја жуту љубав склања,
докле орхидеје трепере на влату.
Неко с бријега слази. Осоја мируше.
Чекају га пуне расцвалих чезнућа
с чеврмама танким прежутога злата.
То кукуријек цвате, цват зелена врата.
И расткане чезњом врућег повинућа
њих опаја мирис из његове душе.
III
Мислиле су помријет када гиздав стиже,
и засјаше часке јагорчика јарих.
Он снажно мирише, искри се и жари
и, низ ткива ноћи, све ниже и ниже
над њих пада. Клоне. Жути нектар лиже
и житкога сока што га врачар стари
за примуле жуте у венама свари
свакој по кап кане и пијан се диже.
С влаћу бијелог сунца у дну жуте чашке,
ко сутонске звијезде у сребрне сјене
чекају га да се опет мртав спусти.
А он као витез завјетрина густих
препун задње зоре сипље прве прашке
на њих што му с даха стрепе престрављене.
IV
О давно си, давно, Дијете пути бијеле,
отишло гдје и сад можда која цвјета!
Ал примуле јаре мог су срца свеле
што раскрише чашке с прста ти и пета.
И, сад, када ћутим у позаре љета
на капцима сцвалим тешке длане вреле,
и кад житки поднев с кора и дрвета
љуљов мирис точи соковине зреле,
на дну свих сазрења, низ јечмове пламне
и сад прсти моји давну млакост слуте
која убра срце с првих твојих цвања:
низ снијег што не копни, у гудуре тамне
слазим твојом стазом, док она, све тања,
као млијеко тече у примуле жуте.
V
И, сад, давно мртва, крв у мени спава.
Низ јечмове лутам, сцвалих трепавица,
да сагорим чезњом једрих жетелица
од сунца и српа уз дух болиглава.
Жита су висока, плава и преплава.
Низ међе миришу сунца иванчица.
О оцвале кћерке мојих првих трава,
у срцу ми згара сјеме ваших клица.
да вас барем убрах у првоме јару,
да вас бар поклоних срцу које душе,
сад бих имо брата да уз мене лута
низ сједрала жита, жута и прежута.
И, сад, не бих гино, пун клонуле суше,
знам: ви бисте цвале по моме мезару.
