Не знаш да ли да сиђеш међу шкољке ми, понор дубоко,
ил да исцватеш у небо – да будеш звјездани бокор.
Црниш се, пјесмо, у мени ко мјесец неизгријао.
Вило зеленца језерског под склопом ми трепавица –
ни ћук ти не видје изрон ни алга што те лелуја.
Шумо са стаблима јеке, са лишћем од славујâ,
црницо азурна, сва у грозници звјезданих клица,
не излази, језерко, у ријеч – у мјесечеве чини,
шумо од биглисâ, замри у харфи-паучини,
не пропупајте, сунца, из зора звјезданих млијечи:
Сутра, кад задани опет, бићеш ми, пјесмо, ко пљева.
У јалову буљићеш плавет, у роси мртва шева,
и ја, страшило исто, у исту стрњику ријечи.
