Гле: сад руб јој равни сваком стиху темељ,
а руб кривудави свакоме је сљеме...
па то нису строфе! то су небодери
на хартији што је сада мјесечина.
Гле мојих стихова – стубови бетона,
гле, дуг или кратак – крај му васиона,
гле, свијетле прозори – међ словима бјелина...
На кривудаво је тад окренух сљеме.
Гле – сада богаљи неједнаких штака
носе своја тијела скрханих јунака.
А кад, ко лист вјетар, понесе је вријеме
њеном неизвјесном у мутнини стану,
њој равно на коју ће своју пасти страну..
