све згасло у виду – све сад овај мирис
што га жеђ бора из подземних језера
срче у овај опој у коме се жмири.
Али тог да видим – и очи отворих –
тог што одједном унеби ме танко!
Нигдје га. И тражим по запамћеној флори...
ал само лебди мирис, а он – и сну незнанко.
Можда је заспао ко снени лопочи
и мирише из сна – у лопоч створих очи.
Не. Размичем траву, и ону по стијени...
гле! Зар постоји? каранфил, дивљи, ситан!
Небеснији у трави но бор у небу титан!
Затечени, гледамо се, ја и стих нерођени.
