Дај нам једну несвијест од сна истинскију,
ти још, муњо нечег, што се оте болу.
Дај нам благу тмину којом мошти спију.
О кресни – жиље нам тргни у свом ласу
из свега, а, ждрале, што у нама чекаш,
врати нас у љуске што их пијесак засу!...
Зовнемо – из мрака не дође ни јека.
Очи потонуле на дно свог жилишта.
Кријеснице сјећања згасило је ништа.
Бестраг и самоћи... То – мрак смо локвања:
растворимо чашку: сунце, зађи у нас!
Прегршт је плавети дрхтава нам круна
и стрепњê: глух шишмиш премотава ткања.
