Окрет посљедњи лежи у точку воденичком смотан.
Неишкржени из икре, неискриљени из чахура
у сунђер пијеска су зашли без шкрга и крила живота.
Сад су, без вирских зрцала, слијепци звијезда и муња.
У мрачном памћењу пећинâ закречен бисер шу̑ма.
И жеђ се, мртва, згрчила у жиле обалног џбуња.
Умријевши – прешла је ријека у корито мога ума.
И слапом са звијезде на звијезду руши се, тежом азура,
пра-ледним звјезданим сантама доноси ватру клицâ
и звијездама-костурницама ускрсли дах божура
и звијездама-шишмишима открива чудесна лица.
И шкољком корита мртвог, гдје био сам шумна ријека,
слушам гдје шумим без ушћа сред азурног неизрека.
