ријечи о којима шутиш.
Изгорјет ће у теби,
ући у твоје месо,
путоват ће, проклињући,
у твојој затвореној крви,
одвест ће те далеко
од тебе саме.
Шути, рече она,
ријечи које изговориш
стоје између нас
као камење
на коме оковани леже наши снови.
Кажеш ли: идем,
већ си затворио врата,
већ си далеко, не чујем кораке на степеништу,
не знам јеси ли
ударио шаком
о врата лифта.
Ријечи које застану
на прагу усана
падају
као нијеме животиње
на дно
свога кавеза.
Говорити или шутјети
значи изабрати
између двије самоће
ону, у којој већ бдијемо
загрљени.