сјети се,
важно је,
не волим твоја мирна
и шутљива уста.
Будеш ли шутјела
тко ће умјесто тебе
рећи: волим те,
и душо,
и само тебе имам?
Свјетло пада кроз крлетку,
на моме лицу
сјене решетке.
Често мислим
на ону ватру крај обале,
на оно вече,
на она јутра,
на твоју кошуљу,
на стабло руку уздигнутих,
као да моле.
Врати се,
реци нешто,
не познајем више твој глас
и не видим те
ако шутиш.
Коме говорим,
врбама, птици на путу,
крилима што без ње одлазе,
или никоме?
Реци нешто,
реци барем да пече
моја суза у твом оку.
Око без суза није око,
плач је говор самоће.
По њему разликујемо
живе од мртвих.
