једнога дана. Што ћеш затећи,
што наћи у овој одјеци, коју вијест
о догађају већ давно заборављеном, у овој соби
зидова одвише високих коју напусти дјечак
да би бацио свој огњени колут
на грлић боце неког сајма? Непомичну празнину
ти ћеш испунити својом, али ако мени
није било довољно што ће теби
ово што је преостало? Хладна кожа гуштера
коју ћу оставити мирну да лежи, послије свега,
на улицама свога града. Ако ја одбацујем
оно што ти прихваћаш, хоће ли то бити
губитак или часна трговина кад већ данас знам
колико је преостало? Жалим те, смрти,
јер ћеш бити преварена и бит ће потребно
да се поново нађе што сам изгубио
идући према теби. Већ видим
како оклијеваш понављајући да си у праву, видим
онај неодлучни покрет руком
која држи сјечиво ножа и преостаје ми
само да се насмијешим знајући
да ћу ја добити ако ти изгубиш. Жалим те,
јер много сам обећао што не могу испунити
изговарајући свако твоје име на стотину начина
једнако стварних. И ти ћеш
сазнати што значи нада свакога дана.
Остат ће само сјена погнута у мраку
до ногу оних који ти већ умирући домахују,
месо и крв у којима ћеш ти живјети
послије мене. Жалим те, смрти,
јер већ сада могу да видим твоје дјетиње лице
између многих пролазника на вратима Станице
и срџбу на коју ја нисам имао право,
док нестрпљивом руком преврћеш
оно сто је преостало:
неколико несувислих ријечи које су стајале
попут зида
између свијета и мене, мало
прашине и мрвица духана, мапу
неког измисљеног града, слику жене
која спава на јутарњем сунцу, мрље
тинте на ноктима који јос расту
и постељу са које силазим, смијући се,
док трагаш за срцем о коме не знам ништа
и налазиш
само празан простор
у коме још увијек
одјекује ударац грома…….
