slike pesnika

Звонимир Голоб – ПИСМО



zvonimir-golobКад размишљам о теби обузима ме њежност
већа него што могу поднијети, понекад,
и зато шутим проматрајући те док ме не видиш
и, као да је крај године, биљежим свакога дана
од чега се састојиш, уплашен да нешто недостаје:
најприје ти читава и мени окренута лицем
на коме су усне, чело, образи и трагови пољубаца,
два ока испод немирне косе и то би било довољно
да нема твојих руку које ме грле, затим врат,
рамена, груди и струк дјевојчице која плаче,
облина трбуха попут хљеба топлога
док застајем на обали језера
које већ скрива сјена. Али ја затварам очи
јер ти се стидиш и пожелим да те чувам
кад падне вече, далеко од ствари
које те без мене познају.
На сату казаљка покрива једна другу
и птица на твоме прозору
не узима више зрно
из непознате руке.
Угаси свјетло, у тами
не могу те одвојити
од себе сама.




Можда вас и ово занима

Претходно Следеће

Поезија суштине је сајт за поезију и прозу песника из целог света и свих векова. Најлепша поезија свих времена. Поезија је уметност свих уметности.

Љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена.

Родољубива поезија

Најлепша српска родољубива поезија.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива овога сајтаАрхива овога сајта