На мјесечини град ко дању видан.
Пуста и глува с кулама Биљарда
крај манастира тужна чека Рада
да с пута стигне од прси извидан.
И мјесечина по кругу пребира,
прстима жутим кроз ноћ пипа меку,
на стази некој близу манастира
Владици брижном да оцрта сјенку.
Ноћ граби јутру а ни јава Раду.
Тек црне сјенке замашу из круга,
па свуколику камену Биљарду
опаше тешка, стогодишња туга.
