и стеже прва зима послије рата.
Мећаве љуте вију преко ње цијеле
и туга је за несталима хвата.
Згаришта многа кроз њу очи сријећу,
без крова и без људског разговора;
гледаш кроз рупе врата и прозора;
у зидине им пахуље улијећу...
Је ли то терет снијега и облака
над Црном Гором угнуо видик сиви?
Или се сјете свих патња, глади, студи,
па тежак поглед у њега упру људи,
зачуђени како осташе живи?
