на овоме бијелом свијету,
с људском чежњом поменуће људе
неки вјетар другом неком вјетру.
Читав свијет, безљудан и нијем,
сјетиће се људи некадашњих,
и онако узалудно лијеп
зажалиће за очима нашим.
Пожељеће људску ријеч гласну,
парче срца грлом отргнуто,
да разбије тишину опасну
и вријеме споро и беспутно.
А однекуд, из тишине траве,
ко богови молитвом дозвани,
поново ће људи да се јаве
и осмисле свијет успавани.
И опет ће испод тих небеса
наш бијели друм да се извије
и опет ће нека дивна пјесма
да нам дође главе као прије.
Па ће опет, када нас не буде
на овоме бијелом свијету,
једног дана поменути људе
неки вјетар другом неком вјетру.
