Ко свештенике коље и цркве наше плави?
Ко распетој Србији приноси очта чаше?
Ко су то? Хуни, Готи, Авари или Вандали?
Ил Логомбардери, Цвеви, Татари или Лабурци
Што децу нашу кољу, силују наше жене?
О; нису авај, Варвари некултурни,
Већ синови хрватсе културне просвећене.
Знам те јунаке добро, историја је њина
Пуна части и победних фанфара
Усне им још румене од победничких вина
Славећи своје победе, Немаца и Мађара,
О, иронијо јада. Њихова повјест ређа
Туђинске краљеве, племство, грофове и бароне
Пред којима су ропски, псећи савијали главу
Љубећи корбач Пеште и царске Вибандоне.
Где беху кад је Душан тресно Визант смело
И када га њина црква својим војником звала,
Моме народу кад је славе љубила чело
И кад га победна песма здравила са чинбала.
Где беху на Косову, кад своје сељачке груди
Стављасмо као штит гвозден пред дивљу турску буру?
Где беху кад мој сељак, калуђер, кнез и себар;
Брањаху њихову тисућљетну културу?
Где беху на Руднику, Куманову и Иверку
Острву Виду, Бардањолу и Скадру?
О, ти јунаци тад са пушком на нас су ишли
И силовали нам жене по равној Мачви, Јадру!
Нигде их тад не беше, лизаху ропски ланац
Живљаху животом скота, бејаху марва и робље:
Док онај мали, прости и презрени Србијанац
Низаше победе сјајне и деце своје гробље.
О, када црном робу ланце расковасмо,
Браћом их назвасмо својом, крај срца метнусмо свога
И за њих име, заставе и историју дасмо,
И из прашине их дигосмо на трон нашега Бога.
А уздар шта нам беше? Издаја и Јанка Пуста,
Лажи, клевете гнусне од којих гори лице,
Спаљене цркве, гробља невине деце наше,
И круна свега браћа посташе краљоубице.
Не, не ми нисмо браћа, ми нисмо крв исте крви.
Ми нисмо копали очи, ни секли женама дојке,
Ми нисмо дечицу клали, ми нисмо вадили срца.
Ми нисмо деца исте словенске мајке Бојке.
Проћи ће дани ови шкргута зуба и плача
Проћи ће дани ови голготских искушења.
Са руба наше њиве већ сија оштрина мача
Освете, и сија сунце, нашег васрксења.
Пресуди Бога правде неће тад нико избећи,
Пред тим победним мачем нико се неће скрити,
Ту пресуду ће наша поклана деца изрећи.
Хрвати неће бити, Хрвата не сме бити.
Неће ни тада помоћи плашт неких Југословена.
Доста смо дуго гајили на срцу своме змију,
Очеви што не дигоше то ће синови дићи
Нашега цара Петра и нашу Цар Србију.
