Ко ће се сетити оног разреда и хербаријума
у столачкој Нижој гимназији кад је artemisia
dracunculus цветала у нашим торбама међу
теглицама зановетног меда и листовима
дувана које смо привијали на турбекулозна
недра проф. Бошка Грдана, и ако се ко сети,
хоће ли рећи да су то била дела љубави, а не
поука бркова и ботанике.
У трбуху
– у земљаној здели,
у навиљку драче испод ребара витих,
у све дубљој бразди на мом челу
расте змијска трава.
– траво, стонога кртице,
у стотину се рупа завуци,
прегризи крваве судове,
замрси живце,
можда ће се твоја жила
у мом срцу пробудити
као млада змија?
Још који дан, која година,
док за зубе језик прирасте
и катран процури из уста,
свето ће безумље постати вашарска дрека
и душа ће белоушка
почети да уједа.
Или ће бежати са овога света.
– Господе помилуј, помилуј је Господе.
