Час поезије у спаљеном храму
Св. Ђорђа у Трнову, на Лучиндан 1993.
Дошао дан бездан,
зинуо мрак на чирак.
Небески капак на земљу пао,
посрнуло и клекло
све што је небо подупирало.
Срушен звоник, распукло звоно,
растопљен бакар и олово.
Усправно стоји још само крст
изнад младог гроба
и димњак без дима
над домом без крова.
Старе вране и црне мараме
витлају око глава,
венац зимзелена изнад кућног прага,
врата су свака иконостас
окован читу ама.
Али нико не плаче, нити се смеје.
У рукама пламињају свеће
а на челу сиња маховина.
Хлеб и со не могу да одмрзну
студену браву на уснама.
Паства целива мач
у руци анђела
на зиду спаљеног храма.
А књига каже
да светом влада
рука правде и закон љубави.
