Пуне су ти очи ноћних привиђења,
на лицу ти видим где се мења боја
лудила и страха, хладних попут стења.
Зелени демони и духови ноћни
страх и љубав своју нису ли ти дали?
А страх ноћних снова деспотски и моћни
можда ти још оком укоченим пали?
Хтео бих да тобом веје мирис здравља,
да се моћном мисли недро ти обнавља,
да хришћанска крв ти у ритму заструји,
ко што слогом дрвеним звук бесмртни бруји,
где час Фебус, извор песама, говори
а час Пан, што жетву у злато претвори.
•Превео Боривоје Грашић
