нити за пуним пехарима жудим.
Из ноћи неодређене и тамне
у јаросни се дан сад будим.
Сагореле су све бакље црвене,
у моје лице поглед јутра бије.
И што је досад било око мене
завичај мој то више није.
Што људи зборе, то ми из дубине
сад звучи, кô из потонулих лађа;
што оне доле јесу и што чине,
у мом се свету не догађа.
Из бујне среће и из тупог бола
воља се моја ледени и бистри.
Што јуче беше игра произвољна
данас је облик, закон, кристал чисти.
• Превео Бранимир Живојиновић
(Из књиге Херман Хесе Песме, Београд, 2007)