улицама скоро заборављеним.
Испред мене призори из детињства доба.
Дал’ исправан је пут којим изабр’о сам поћи?
Жалим за старим друштвом остављеним,
док пролазим тротоаром крај њихових соба.
А не беше тако давно та дечја срећа,
још тамом неискварена и пуна мана,
кад машта беше од могућности већа,
док срце још не задоби велики број рана.
Лош избор припрема је за крајње зло.
Анђео чувар дуго је спавао
док мрачна сила је владала у мени,
обувен стај’о сам на свето тло,
картом зла многа врата отварао,
без кајања поклањао се мрачној сени.
Узалуд за избављење молим Бога,
за неопростиве грехе тражим опрост,
много је муља, блата и талога,
грех био је стални гост.
Хладан циклон улицама хара,
као венама мојим туга,
нескладна хармонија емоција се ствара,
у ватреном срцу крв је слеђена,
уместо сузама да будем слуга,
повлачим црту, тешка стаза је пређена.
Уместо што заплакао бих,
Осећања ћу скрити у још један стих.
