Гледа цвет сломљене латице своје,како гаси му се мирис, троше се боје,
а око њега цвеће процветало.
Кад би се усправио само мало,
да опет осети ветра чари,
да поверује опет у моћ своју,
ведар и чио, румен, онај стари,
сети се да био је највиши у строју.
Ал’ црна чама и невера клета
гасе мирис, троше боје цвета
и он се мири са ведрим даном,
поздравља трулу, мрачну ноћ
и ново поље на које ће доћ,
мирисан, румен, са зараслом раном.
