Као дан најкраћи, као трг један мали.
Док се чело са сном за твоју лепоту бори,
Иза зида ноћи гордо сунце чека да те спали
Као росу чија верност припада једино зори.
Тренутак оплођен песмом изван времена живи
Да нас лепотом будућег дана зарази свесно.
Да ли ће ико наћи време да ти се диви
Сутра кад си већ излишна, нужна песмо?
Јер све је сан што додирнули нисмо,
Као што чини светлост у једном мирном складу
Велику лепоту у своју себичност скрисмо
Да нас дивљине на крају тако вешто покраду .
А почетак је неизвесног
Кад краткотрајни цвет зоре заплави
И посребри рађање свесног
У прозору неба и песниковој глави.
