Лазар Вучковић | СВЕТЛОСТ ЈЕ ПРАХ СЕЋАЊА

Како да те додирнем, слико,
Кад је најдубље оно што је у нама?
Како да зауставим мртву воду
И живу светлу птицу?
О, птицо моје младости.

Да није песме имао бих собу
С погледом на спокојство.
Да није светлости не знам како бих те звао.