Да време мери уназад од светлог
До светлог заборава
Палиш ме гласом
У коме летују лето и воће,
Векује младости глад.
И, ето, све се у међувремену збива:
Неизвесно се враћа
Под свој звоник од лажног сребра.
Све што се неће догодити
Догодило се у нама.
Идеш кроз шуму своје ћутње;
Толике виолине у гласу великог ветра
Престаће наједном кад зрикавац ти
Опече мозак као звезда.
Добродошло твоје име,
Једна довршена песма,
Острво на коме се бродолом ока продужава
И траје ово лутање
По непроходном телу твога времена,
Где свици отварају мале ране
Топлој тами између мозга и срца
Зрикавац те доводи у ову несаницу
Где гром из ведрог ока, гле,
Пали ноћ предодређену
Да слуша песму о себи.
И, ево, срце је и даље моћније од сунца
Мисао је и даље немирнија од птице.
Хороскоп неба топлим нас песком затрпава,
Светлост се обнавља,
А светлост се не обнавља вољом случаја.
Не одлази из сећања у светлост
Из које си дошла,
Јер шта кад тамо стигнеш
Где те нико волео није?
