Погледајте ме добро! Ја сам целу једну ноћ провео у шифоњеру! Јесте! Од десет увече до седам изјутра! Девет сати на ногама, потпуно го, у оном мраку у нафталину! Да сам само једном кинуо данас више не бих био међу живима! Но, ипак, све се срећно завршило... Изашао сам жив из шифоњера. Наравно, са једним драгоценим искуством и много неких и веома значајних мисли. У овој лудој глави...
Видите, кад данас о томе размишљам, проветрен од нафталина и ослобођен страха... како да вам кажем... све се указује у једном новом светлу. Погледајте... Било нас је троје. Она, њен муж и ја у шифоњеру. Коме је било најтеже? Мужу? Не, он ништа није знао! Мени? Не, ни мени... Слушајте, па ја сам ипак побегао... ја сам се сакрио! ОНА, она је поднела све страхоте те дуге, дуге ноћи!
Молим вас, покушајте да замислите ту стравичну ситуацију: муж се, после дугог путовања, изненада вратио кући, жељан нежности... А она, која треба и мора да му пружи ту нежност, она зна да сам ја ту, у шифоњеру, да слушам и чујем сваку реч и сваки шум! Она је, дакле, ту језиву ноћ морала провести са два мушкарца... трудећи се да ниједног не увреди, да буде подједнако нежна и пажљива и према једном и према другом!?
То је био подвиг и она га је успешно извела! Са вештином, достојном сваког дивљења! Она је мужу поклонила... оно што је морала, док је мени посветила све своје мисли и сав текст! Једино што је мени, у тој ситуацији, могла да пружи... Све што је говорила мужу – говорила је гласно, викала је – да ја у шифоњеру чујем. Она је говорила мени, ја то добро знам, схватио сам – а њен муж је одговарао уместо мене. Буди јак! Издржи још мало! Издржи! Чујеш ли ме, ја сам твоја! Чујем! Муж је одговарао гласно, а ја сам шапутао у шифоњеру: „Јак сам... Издржаћу... Чујем те, ти си моја!"
О, како сам је разумео и волео... Како сам био пун поштовања и дивљења према таквој њеној жртви!... И данас, сада, ово износим искључиво као свој мали прилог, свој комплимент овој жени и жени уопште...
Хвала вам!
